Život uz obalu Dunava

Život uz obalu Dunava

Cela situacija oko virusa Covid-19 snažno je uticala na ritam života ljudi u celom svetu. Sa druge strane oslabljena ljudska aktivnost je učinila i da se priroda malo obnovi, a vazduh pročisti. Što se mojih aktivnosti tiče, primoran sam takođe da druženje sa drugim ljudima i njihovim ljubimcima odložim do onog momenta kada ćemo se svi podjednako osećati sigurnim.

Želja za fotografisanjem me je juče navela da sednem na bajs i uputim se ka obali Dunava. Bilo je negde oko pola 9 ujutro, čak pomalo i prohladno, ali vedro i sa blagim povetarcem. Spakovao sam svoj aparat i dva objektiva u ranac (higijenski minimum), nasuo flašicu sa vodom i krenuo od kuće bez ikakvog konkretnog plana. Od Novog Sada pa do prve tačke na kojoj sam napravio pauzu, ima oko 7km. Spustio sam se dole do vode i ugledao svoje prve modele – žabu i vrapca. Aparat sam izvadio iz ranca tek nakon nekoliko minuta, bio sam zauzet upijanjem svežeg vazduha od kojeg sam se odvikao boraveći u gradskom kavezu poslednjih par nedelja.

Moj boravak na toj lokaciji trajao je nekih pola sata, nakon čega sam rešio da nastavim sa vožnjom. Radoznalost me je vukla dalje od grada, a mapu ne proveravam još uvek. Tek što sam se vratio na asfalt, nailazim na krdo krava uz put i to mi ponovo mami aparat iz ranca. Dok sam ih fotkao prišao mi je neki čupavi džuks (krdo-security verovatno) pa smo se pozdravili uz njegovo mahanje repom i lepim rečima sa moje strane…ali zaboravih da ga fotkam jer mi je iz nekog razloga krdo skroz zaokupilo pažnju.

Odlučio sam da nastavim dalje ka Begeču, a tu negde na izlasku iz Futoga primetih ograđeno imanje sa konjima i jednim magarcem. Morao sam da se zaustavim i pozdravim sa njima…naravno vadim aparat dok mi prilaze polako svi, ali magarac i dalje drži odstojanje. Jedva sam uspeo nekako kroz onu žicu da škljocnem par fotki, a kada sam pomazio konja, tek tada se magarac odvažio da nam se pridruži. Ožiljci po njemu su mi jasno obrazložili paranoju. Sunce je već fino počelo da prži pa smo morali da se rastanemo.

Na 15. km od Novog Sada sam konačno odlučio da će mi Čelarevo biti okretnica. Ono na šta nisam obraćao pažnju je količina tečnosti koju nosim sa sobom. Ostao sam skoro potpuno bez vode na svojoj okretnici (30km). Zbog novonastale situacije sa virusom, ljudi nije bilo nigde, a restoran zatvoren. Ono što mi je održalo duh bili su prizori na koje sam nailazio sve vreme (najlepša dunavska plaža koju sam video do sad, stado ovaca kroz koje sam se jedva probio bajsom, a koje sam naravno morao da fotkam, zec veličine psa koji je protrčao ispred mene, ravnica koju jako volim i šume uz reku…).

Srećom, setih se ubrzo česme sa izvorskom vodom u centru Begeča, pa mi je to posto glavni cilj. Tada već vidno iscrpljen reših da više ne vadim aparat nego da se samo nekako dovučem do česme i izujem obuću. Oko pola 2, i posle odvozanih 60km stigoh kući sa natečenim nogama, bolom u kičmi, vratu i zglobovima, osetno van kondicije ali sa osmehom na licu.

Otišao u vožnju sam, a vratio se kući sa: kravama, bikom, vrapcem, žabom, konjem, magarcem, ovcom…punim srcem!

Podelite